Dream and sword

Elena Zaslavskaya. Translation by Max Shapiro.

Love?! Do not repeat again this word.
Don’t get involved, or else you catch a kill.
Remaining only be the calm and will.
The rest… you can just ditch it overboard.
The manuscripts?! Set all of them on fire!
The last of bridges is burnt down to a wire.
Remaining only be the dream and sword.
Let rest to fade away and be interred.

МЕЧТА И МЕЧ

Не говори: «Любовь»
И не влезай — убьёт.
Есть лишь покой
И воля. Остальное — за борт.
Рукописи все сжечь!
Пылает последний мост.
Есть лишь мечта и меч.
Остальное пройдёт.

———————————

Макс Шапиро: «Произведение очень интересное, написанное в присущем Лене лаконичном стиле. Что вызывало некоторые трудности перевода – передать лаконичность текста оказалось, мягко говоря, непросто. Мои вынужденные дополнения сделали перевод более страстным чем оригинал (хотя и не изменили его смысла). Не уверен, преимущество это или недостаток, скорее второе. Однако, результат – не самое плохое английское стихотворение, довольно точно отражающее идею оригинала… возможно несколько экзальтированное :)»

 

В ТИЯ ДИВИ ПОЛЯ

Елена Заславская
перевод: Борис Борисов, Болгария

Из книги „Час мужества. Гражданская поэзия Донбаса 2014-2015 годов”, 2015 г.
Стихотворение опубликовано в электронном журнале «Литературен свят», в газете «Слово плюс»: https://literaturensviat.com/?p=113168

*
В тия диви поля – само тръне кълни,
а окопите криви се вият безпътно,
с плач и песен изпращаме всеки войник,
за да стане герой.
Посмъртно.

В тия диви поля — див пелин вдига ръст,
само тътен и ветри безследни…
Край могилите стари забиваме кръст
и нашепваме нови легенди.

В тия диви поля — тук куршумът реве,
цвят-безсмъртниче гине под пепел,
а в земята ще легнат до нас врагове —
под тревите в Донбаските степи.

В тия диви поля — само мак и пелин,
над окопите — пушек и пламък,
в тия диви поля ще умрем до един —
да се вдигне нагоре победното знаме!
март 2015
Читать полностью

АЗ ТЕ СЪНУВАМ…

Елена Заславская
перевод: Борис Борисов, Болгария

Из книги „Час мужества. Гражданская поэзия Донбаса 2014-2015 годов”, 2015 г.
Стихотворение опубликовано в электронном журнале «Литературен свят», в газете «Слово плюс»: https://literaturensviat.com/?p=113168

*
Аз те сънувам, ти ме сънуваш,
аз те викам, но ти не ме чуваш.

Всичко минало помня…
А пак в оскъдната тишина
се къса връзката телефонна,
но остава чувството между нас.

Нито прошка, ни укорни думи,
силна болка в слабата гръд,
няма никакъв път помежду ни,
свети само Млечният път.

Аз вървя по звездите горещи
над бомбени ями, над мост взривен.
Там, далеч от войни, ще се срещнем
в някой ъгъл, за нас отреден.
октомври 2014 Читать полностью

ВЕЧНА БИТКА

Сербская поэтесса и писатель Драгана Мрджа перевела мое стихотворение «Вечная битва» на сербский язык. 

Драгана Мрджа: «5 лет назад мы с Еленой Заславской встретились в Белграде.
Поэтесса Донбасса, нежная и тонкая, сильная и острая, как дамасская сабля, восемь раз перекованная за восемь военных лет.
Я надеюсь, что мы еще встретимся в этой жизни, в свободном Луганске!»

Dragana Mrdja: «Пре 5 година Елена Заславска и ја у Београду.
Поетеса Донбаса,нежна и танка а јака и оштра као сабља димискија искована осам пута у осам ратних година.
Надам се да ћемо се за овога живота поново срести,у слободном Луганску!»

 

ВЕЧНА БИТКА

Ни речи,ни суза,
само шкрипа челика
Со разједа оклоп…
У трену једном постали смо јачи
Из рата научили
Тако живот волети, како у миру
Ми никад га волели нисмо!
И бол губитка, и стид,
Скривати од свих на горкој гозби!
Шта ћеш,посао то је за младе..
И идемо, и дух нам је млад,
И барјак се вије и стих лије
Прашњавим путевима.Како ми је драга
Твоја слика, отаџбино !
Твоја поља,брезице,избе,
И безименим синовима
постављени обелисци
Па ,можда ће и мени такав
једном у степи подигнути
и све битке ће утихнити
Све,сем једне
Да зора сване
Зора љубави, зора храбрости,
Да од Луганке до Ганга
Заблиста — отаџбина моја!
2022 Читать полностью

Excelsior. Motorola!

Eléna Zaslavskaïa. Тraduit du russe par Hans Ivanović

Une fois que son Excellence la Terreur,
Très fine horlogerie,
Est assez remontée,
On entend une voix off qui s’écrie :
«Moteur!»
Notre héros fait son entrée
Dans la tour 121
Et son Excellence la Terreur
Sectionne le dernier filin.

En un instant,
L’ascenseur
Censé descendre
Le russe, le guerrier,
va l’élever

Là-haut, près de l’éclair
Là-haut, parmi les anges.

C’est un combattant russe qu’on enterre
Sous l’étendard de Sparte

Ne pleure pas, ne crains rien !
Ceci n’est pas encore la fin.
Car voilà
Qu’à la verticale de Donetsk, au ciel de l’aéroport,
Est apparu un nouvel astre:
Motorola!

Excelsior. Моторола

Когда господин террор
заводит свой часовой механизм
чей-то голос за кадром
звучит: «Мотор!»
Герой заходит в дом
номер 121,
и господин террор
обрывает трос.

Миг
и лифт, который  должен
сорваться вниз,
бойца вознес!

Туда где молнии.
Туда где ангелы.

Хоронят русского воина
Под флагом Спарты.

Не плачь и не бойся!
Это еще не конец.
Просто
в небе над донецким аэропортом
появился новый связной 
Моторола!

Brodsky Forever

Eléna Zaslavskaïa. Traduit du russe par Henri Abril

Salut, toi mon Brodsky !
Viens forniquer comme Dieu sait qui.
Tu es loin, moi dans une cambrousse hors circuit.

Pas l’exil, mais les trous perdus ça existe.
Je revois tes yeux passionnément tristes.
Viens, pour que ton chagrin peut-être s’éclipse.

Qui suis-je ? Eh bien, la tragédie qui te porte,
Ta sœur de lait ou de miséricorde,
Ou simplement une sorcière, peu importe,

Car ça veut dire que mon âme est vendue,
Maudite, par la poésie distordue.
J’irais bien chez toi, la fierté je n’en ai plus,

Mais je ne sais pas ton adresse, est-elle
Au paradis, dans le néant, dans l’enfer de quel ciel ?
Il faut bien que quelque part se croisent les parallèles.

Viens sur ma couche, ou jette-moi par terre,
Non pas sur le papier, sur un drap je préfère,
Mais tout plan horizontal fera l’affaire.

Sois mon pivot, mon axe, Joseph !
Sous ma ceinture lance ta fièvre
Et que dans le cosmos tout s’achève !

Бродский forever

Здравствуй, мой Бродский!
Давай поебемся по-скотски.
Ты далеко, а я здесь в глуши Камбродской,

Это не ссылка, но все-таки захолустье.
Помню глаза твои, полные страсти и грусти.
Ты заходи, и, быть может, печаль отпустит.

Кто я? Да я же твоя Трагедия,
Сестра твоя или Сестра Милосердия,
А может быть просто Ведьма я,

А значит, душа моя продана,
Проклята, Поэзией изуродована.
Я бы к тебе и сама, я не гордая,

Да, только не знаю я адреса:
Рай? пустота? — кто признается…
Параллельные линии хоть где-то пересекаются?

Я постелю нам постель, или на пол брось меня,
Я не хочу на бумагу, хочу на простыни,
А, все одно, — в горизонтальной плоскости.

Стань моей осью, Иосиф!
Начнись ниже пояса
И завершись, где космос!

 

Jelena Saslawskaja «Orpheus und Eurydike»

Jelena Saslawskaja «Orpheus und Eurydike». «Орфей и Эвридика»
Nachdichtung von Tatjana Hofmann Читать полностью

So kommt das Schicksal

Jelena Saslawskaja. Dе nachdichtung von A. Filyuta M. Kniep

*1*
Wie kommt das Schicksal?
Als Schützenpanzer
Über mein Land.
Stöhnen
Diejenigen, die schon tot sind,
Und diejenigen, die noch leben,
Werden nahebei ins Federgras
Fallen,
Heiß vom Blut,
Salzig vom Blut,
Rot vom Blut
Der Söhne von Luhansk.
So kommt das Schicksal- 
— Als kannibalische Kriegslust.

*2*
Wie kommt das Schicksal?
Mit dem Getöse der Granatwerfer.
Zuerst zittern die Hände,
Doch dann, 
Dann klammerst du dich fester
An dein AK-47
Oder an das, was du gerade in der Hand hältst.
Im Schützengraben,
Dem Abgrund, der meinen kornblumenblauen Himmel
Und meine goldenen Felder
Entzwei riss.
Da kommt das Schicksal,
Und du schreist ihm zu: „Halt“!

*3*
Wie kommt das Schicksal?
Mit den Tränen der Kinder und Mütter,
Ein Sarg folgt dem anderen,
Das Unglück klopft an der Tür,
Und plötzlich stocken die Tränen im Hals,
Und das Herz zittert nicht  mehr,
Und im selben Augenblick ist alles, was von dem bleibt,
was jetzt über meine Heimat rollt – die Schande.
Denn das Schicksal — das sind wir,
Diejenigen, die den Widerstand,
Und die heilige Pflicht der Verteidigung gewählt haben.

Так насувається доля

 *1*
Як насувається доля?
БТРами
По моїй землі.
Стогнуть
Ті, що померли,
А ті, що живі
Ляжуть поряд
У ковилі,
Гарячі від крові,
Солоні від крові,
Червоні від крові
Луганських синів.
Так насувається доля –
Людожерським бажанням війни.

*2*
Як насувається доля?
Під мінометний грім.
Спочатку тремтять долоні,
Але потім
Міцніше тримаєш
Свій АК-47,
Або що там є під рукою.
В окопі,
Як у прірві, що розірвала навпіл
Небо моє волошкове
Й поля мої золоті.
Так насувається доля,
А ти все кричиш їй: «Стій».

*3*
Як насувається доля?
Сльозами дітей, матерів,
Йде труна за труною,
Горе заходе у дім,
І раптом сльози застигають у горлі,
І серце вже не тремтить,
І цієї самої миті все, що лишається тим,
Хто йде по моїй землі –
Це сором.
Бо доля – це ми,
Ті, що обрали опір,
Й святий обов’язок боротьби.

 

Schwarzbrot

Jelena Saslawskaja. Dе nachdichtung von A. Filyuta M. Kniep

Lange blieb das Unheil aus. Lange Zeit.
Lange gab es keinen Krieg. Lange Zeit.

Es war genug Zeit, um die Kinder großzuziehen.
Es war genug Zeit, um die Enkelkinder großzuziehen.
Es war nicht genug Zeit, um die Urenkel großzuziehen.

Und der Sohn sagte: Ich gehe. Verzeih mir.
Und der Enkel sagte: Ich auch. Lass mich auch gehen.
Und die Urenkel wurden zusehends größer.

Und wieder floss heißes Blut.
Und die Heimat wurde zerrissen und zerschnitten.
Und Bruder stellte sich gegen Bruder und Freund gegen Freund.
Und die Milch wurde schwarz in den Brüsten.
Und das Blut wurde schwarz in den Herzen,
Wie Anthrazit, unsere Kohle aus Krasnodon.
Gefördert aus dem tiefsten Grund. Den unzugänglichen Schächten.
Nach oben. Aus der Hölle selbst.

Geschichte will Veränderung
Und der schwarze Mühlstein dreht und kreist und rollt.

Jetzt sind wir wie das Schwarzbrot im Krieg,
Früher aber waren wir wie das goldene Korn.

Черный хлеб

 Долго не было беды. Долго.
Долго не было войны. Долго.

Успели дети подрасти.
Успели внуки подрасти.
А правнуки пока что не успели.

И сын сказал: Я ухожу. Прости.
И внук сказал: Я тоже. Отпусти.
И правнуки заметно повзрослели.

И снова кровь горячая лилась.
И Родина, кроилась, и рвалась.
И брат на брата шёл, а друг на друга.
И стало чёрным молоко в сосцах.
И стала чёрной кровь в людских сердцах,
Как антрацит, наш краснодонский уголь.
Последний пласт. Из недоступных недр.
Наверх. Из самой преисподней.

История желает перемен
И крутит, крутит, крутит чёрный жёрнов.

Мы стали чёрным хлебом на войне,
А были… были золотые зёрна.

Notizen am Rande des Krieges. (Ein Bündel von Briefen an einen Freund, um die Moral zu heben)

Jelena Saslawskaja. Dе nachdichtung von A. Filyuta M. Kniep

„Es gibt kein Glück auf Erden. Es gibt nur Frieden und Freiheit“.

S. Puschkin

* 1 *
Notizen am Rande des Krieges.
Soldaten, geschrieben in eine Schützengrabenzeile,
Wie Buchstaben. Du
Bist einer von ihnen.
Und meine Epistel
Wirst du kaum lesen.
Vielleicht
Später einmal.
Komm lebendig zurück.
Dann werden wir unsere Briefe wieder lesen.
Und danach noch einmal.
Die Erinnerung soll es bewahren,
Das lebendige Wort wird uns zusammenführen.
Aufsteigend aus dem Inneren der Kehle,
Wie ein Kuss, wie ein leichter Atem.

* 2 *
Notizen am Rande des Krieges.
Du schreibst sie, voll von wütender Entschlossenheit und Mut,
Und ich schreibe Gedichte
Für dich, wie üblich auf Papier,
Außerdem Briefe, keine E-Mails, alles handgeschrieben,
Die vergessene Kunst der alten Magie,
Aus Reimen und Rhythmen
Eine neue Welt zu erzeugen.
Du schöpfst sie aus Wortverbindungen
Und aus dem Spitzenmuster der Handschrift,
La lettre ouvre le secret du coeur.

* 3 *
Notizen am Rande des Krieges.
Was kann ich dir schreiben, du, Nachfahre des Titurel?
Du glaubst, dass unsere Zeit noch kommt,
Um die geträumten Träume zu verwirklichen?
Doch lass uns bis zum Ende ehrlich sein,
All das, wovon uns die Engel gesungen haben,
Wie Ammen an der Wiege,
Ist nur ein Summen, das wir
in Jamben und Trochäen zu fassen suchen.
Stattdessen aber schlagen wir uns die Stirn blutig.
Hier ist Montsalvens  — ein Riese auf der Kohlenhalde.
Und der Kelch — das ist ein Glas mit Selbstgebranntem.

* 4 *
Notizen am Rande des Krieges.
Nach einer Kurve ändert das Leben die Richtung,
Du warst ein Philologe, ein Dichter,
Und wurdest Soldat. Freischärler
Und Terrorist, so schreiben es die Zeitungen
Und der Oligarch Akhemetov stimmt mit ein,
Und ich komme auf den Gedanken,
Wenn du so treffsicher schießen würdest,
Wie du schreibst – nur dann ergäbe das einen Sinn.
Die Muse ist verstummt. Noch eine Schießerei.
Und ich schreibe dir: Halt durch.
PS: Ich umarme dich fest.

* 5 *
Notizen am Rande des Krieges.
Im Namen der neugeborenen Republiken.
Notizen am Rande des Frühlings
Und der Revolution, die unsere Schicksale vereint.
Das ruinierte Land, das wir, du und ich,
Heimat nennen, ist wie eine Scheibe,
Wie ein Stück Brot in den Zähnen der hungrigen Junta,
Verzeih, ich bitte, meinen Reim:
Sie sind räudig wie der dreckige Hund da.

* 6 *
Notizen am Rande des Krieges.
Das Leben wird nicht ins Reine geschrieben. Ist nicht zu korrigieren.
Das menschliche Blut ist kein Saft aus roten Kirschen
Und keine Tinte. Niemand ist schuld,
Außer uns selbst. Gott schütze uns.
Ich träume davon, dass wir einander gegenüber sitzen,
Und du sagst: „Über uns werden einmal Bücher geschrieben
Und vielleicht auch Filme gedreht,
Darüber, wie junge Burschen den blutigen
und scharfen Geschmack des Kampfes
Und wie Mädchen, nicht allein durchs Hörensagen,
Den Schmerz der Liebe erfahren.“

* 7 *
Notizen am Rande des Krieges.
Du sagst mir, dass bei euch alles ruhig sei,
Und dass noch keine Schüsse gefallen seien,
Und dass zu sterben, vielleicht, nicht weh tue,
Du sagst, bei euch sängen jetzt Nachtigallen,
Und das Federgras der Steppe schaukle wie ein Meer,
Und ich lese die Blogs im Netz:
Der eine ist verwundet, der andere getötet, der Dritte schon begraben.
Und das Glück, das nicht rechtzeitig in mein Haus
Kommen konnte, verwandelt sich in Trauer.
Und ich wiederhole trotzig meine Lieblingsverse:
„Es gibt kein Glück auf Erden. Es gibt nur Frieden und Freiheit.“

Заметки на полях войны. (Связка писем другу для поднятия боевого духа)

На свете счастья нет. А есть покой и воля.
А. С. Пушкин

*1*
Заметки на полях войны.
Окопная строка, в которую вписали
Солдат, как буквы. Ты
Один из них.
И мой эпистолярий
Прочтешь едва ли.
Может быть,
Потом.
Вернись живым.
И мы друг друга снова прочитаем
И перечтем.
Пусть память сохранит,
Как вырываясь из глубин гортани,
Как поцелуй, как легкое дыханье,
Живое слово нас соединит.

*2*
Заметки на полях войны.
Ты полон злой решимости, отваги,
Ты пишешь их, а я пишу стихи
Тебе, традиционно на бумаге,
И письма, не е-mail, а от руки,
Забытое искусство древних магий
Творить из рифм и ритмов
Новый мир.
Ты воссоздашь его из словосочетаний,
Из почерка, как кружевной узор,
La lettre ouvre le secret du coeur.

*3*
Заметки на полях войны.
Что написать тебе, наследник Титуреля?
Ты думаешь, приходит наше время
Осуществить увиденные сны,
Но будем до конца честны,
Все то, о чем нам ангелы напели,
Как гули, в изголовье колыбели,
Лишь гул, который мы
Разбить пытаемся на ямбы и хореи,
А разбиваем лбы.
Здесь Монсальват – громада террикона.
А чаша – это банка самогона.

*4*
Заметки на полях войны.
Жизнь, сделав поворот, меняет вектор,
Ты был филологом, поэтом,
А стал солдатом. Боевик
И террорист, как пишут СМИ,
Им в тон гудит Ахметка,
И мне на ум одна приходит мысль,
Что, если ты стреляешь так же метко,
Как пишешь, – будет в этом смысл.
Умолкла муза. Снова перестрелка.
И я пишу тебе: «Держись.
Post scriptum. Обнимаю крепко».

*5*
Заметки на полях войны.
Во имя новорожденных республик.
Заметки на полях весны
И революции, объединившей наши судьбы.
Здесь ломоть развалившейся страны,
Который Родиной зовем и я и ты,
Как хлеба шмат, в зубах голодной хунты,
Но рифма просится, прости,
Что не сдержалась: хуй им.

*6*
Заметки на полях войны.
Жизнь набело. Ее не перепишешь.
Людская кровь не сок пунцовых вишен
И не чернила. Некого винить,
Кроме себя. Храни тебя Всевышний.
Мечтаю я: мы сядем визави
И скажешь ты: «О нас напишут книжки.
И фильмы снимут, тоже может быть,
О том, как познают мальчишки
Кровавый жаркий вкус борьбы,
А девочки уже не понаслышке,
А наяву боль узнают любви».

*7*
Заметки на полях войны.
Ты говоришь мне, что у вас спокойно,
И выстрелы пока что не слышны,
И умирать, наверное, не больно,
Ты говоришь, у вас там соловьи,
И степь ковыльная колышется, как море,
А я читаю хроники в Сети:
Тот ранен, тот убит, тот похоронен.
И счастье, не успевшее войти
В мой дом, готово обернуться горем.
И я твержу любимые стихи:
«На свете счастья нет. А есть покой и воля».